Svake godine, negde u ovo vreme, kada vremenske prilike nedvosmisleno počnu da stavljaju na znanje da stiže proleće, mene uhvate pundravci. Kao što priroda kreće da se budi, tako se i meni javlja neko čulo koje prethodnih meseci uopšte nije postojalo – odjednom mi se čini da je svugde oko mene nered i haos, i dobijem neizdrživu potrebu da raspremam po kući. Ovaj put sam rešila da krenem od ostave, jer se u njoj nekako najpre nagomila sve i svašta, a s obzirom da je svakodnevno koristim, želela sam da se što pre rešim tog neprijatnog osećaja koji se javi kada ugledam ovo:

‍

Ja nisam onaj stari, tradicionalni tip domaćice, čiji je špajz pun zimnice. Iako se nađe tu i ponešto jestivo, hranu uglavnom smeštam u radni deo kuhinje, a ovde držim neka kabastija pakovanja namirnica, kao i voće i povrće zimi (zbog odgovarajuće temperature). Ali zato je tu sve ono čemu ne mogu da nađem mesto u stanu, pa ga usput ćušnem na neku od polica.

Ovaj put, odlučila sam da maksimalno zaboravim na sentimentalnost i stav „možda će mi nekada trebati“ (iako realno tu stvar nisam koristila godinama). Nije bilo lako, ali mislim da sam uspela da se izborim sama sa sobom. To znači da sam izbacila gomilu raznoraznih kutija i kutijica, teglica, flaša, kesa, starih dečijih igračaka. Bacila sam i ukras za tortu od fondana sa prošlogodišnjeg dečijeg rođendana, iako nam se jaaako sviđao. Ne znam kako će reagovati moj muž kada sazna, ali pretresla sam njegovu kutiju za alat i izvadila sve stare delove, trake, lepkove, i raznorazne rasklimane alatke. Imala sam četiri zvona za tortu, ostavila sam samo jedno, najnovije, jer definitivno ne pravim više od jedne torte odjednom. I konačno sam odnela u školu punu kutiju čepova koje skupljamo za akciju „Čep za hendikep“.

Nekih stvari, naravno, nisam mogla da se odreknem. Ručni frižider uvek dobro dođe kada transportujem domaću piletinu (hvala mama!). Razne kuhinjske aparate ne bih menjala ni za živu glavu, a prostirku za vežbanje i ćebence za piknik stvarno koristimo s vremena na vreme. Kabasta pakovanja hrane su morala naći svoje mesto, jer za njih nema mesta u kuhinji. Problem su mi zadale klizaljke, jer klizanje obožavamo – znači, ne mogu da ih odbacim, ali ih sigurno nećemo koristiti do sledeće sezone, kabaste su i zauzimaju puno mesta. Zato sam odlučila da njih dam na čuvanje. Tako ćemo moći da ih imamo kad nam ponovo zatrebaju, a imaću više mesta u mojoj preporođenoj ostavi. Ubaciću još nešto od zimske opreme u ovu kutiju, stvarno može svašta da stane u nju. Bravo YouSpace!

‍

‍

E da, negde u toku raspremanja sam odlučila da okrečim zidove. Nije baš da je bilo neophodno, ali opet su krivi pundravci – uz sređenu i raščišćenu ostavu prirodno idu i čisti, osveženi zidovi! Malo me je pokolebalo to što se nikad ranije nisam bavila krečenjem, ali ohrabrena činjenicom da je u pitanju samo bela boja, kao i savetima sa YouTube-a (kad neko drugi to radi, stvarno izgleda lako), skoknula sam do prve farbare, nabavila par neophodnih molerskih stvarčica i preživela i tu akciju. Da mi je neko rekao pre mesec dana da ću sama da krečim, rekla bih da nema šanse, ali – nikad ne reci nikad!    

‍

‍

Iako sam vikend provela u kući, radno, sigurna sam da je vredelo. Nije da mi ostava izgleda kao one sa reklama, gde je sve lepo skockano kao u apoteci, ali ja je obožavam. Uhvatim sebe kako se zadržavam još koji trenutak duže, kada uđem da uzmem nešto. Gledam taj oslobođen prostor i uživam. Taj osećaj nema cenu! A i napravila sam dovoljno mesta da mogu da se ogrebem od mame i svekrve za još koju teglicu domaćeg ajvara i džema ☺.

‍